„Смрачи се, рођена горо, и на све наше путе,
Пошаљи синове своје и осветнике љуте...“
                                                                      Бранко Ћопић
 
Говор тишине из града мртвих
Проноси тихи, нечујан мук,
И тражи одговор на питање вјечно:
Зашто је човјек човјеку вук?
 
Колоне гладних, уморних лица,
Ка своме паклу иду без ријечи.
У души сваког молитва само:
Има ли Бога ово да спријечи?!
 
Очи упрте у небо сиво,
Около само окрутна жица.
На једном мјесту мртво и живо
И јато грабљивих гладних птица.
 
Умукао је дјечији смијех,
Постале хладне мајчине груди,
Комадић хљеба – велики гријех:
Зар ово могу чинити људи?
 
Узели су им животе голе,
Самим рођењем били су криви,
И сад нас ране њихове боле,
Нема их више, ал’ ми смо живи.
 
И за све оне који нас чују,
За покољења будућа, нова,
Вапаји њихови одјекују,
Иза њих остаје порука ова:
 
Радујте се!
Наша је смрт ваша слобода.
А џелатима – вјечито ропство
И проклетство једног људског рода.
Да им се стиди цијело потомство!
                                                         Немања Брдар, ученик другог разреда
                                                         Гимназија „Свети Сава“ Приједор
                                /прва награда за литерарни рад о Јасеновцу – СШ - 2010/